Глава 1. Четири табора

Глава 1. Четири табора

Слепи певачи и данас певају о Краљевићу Марку. Ово је прва песма о њему.

Велики цар Душан је умро. Његов син Урош је био још дете. Тада су на Косову пољу била четири табора. Стајали су код беле Самодреже цркве.

Први је био табор краља Вукашина. Други је био табор деспота Угљеше, а трећи војводе Гојка. Вукашин, Угљеша и Гојко су били браћа Мрњавчевићи. Четврти је био табор младог царевића Уроша.

Браћа су се свађала око царства. Краљ Вукашин је викао: „Царство је моје!” Деспот Угљеша је викао: „Није, него моје!” Војвода Гојко је викао: „Није, него моје!” Сваки је држао руку на златном ножу.

Само је млади Урош ћутао. Бојао се Мрњавчевића. Нико није знао чије је царство.

Онда је сваки од њих написао писмо. Писали су тајно, један од другога. Гласници су однели сва четири писма у Призрен. Тамо је живео стари протопоп Недељко. Он је исповедио цара Душана пред смрт.

Стигли су у Призрен рано ујутру. Протопоп је био у цркви, на јутарњој служби. Гласници нису сишли с коња, него су ујахали право у цркву. Викали су: „Попе, кажи нам чије је царство!”

Стари Недељко је заплакао. Рекао је: „Исповедио сам цара, али га нисам питао за царство.” „Питао сам га само за грехе.” „Идите у Прилеп, код мог ђака Марка.” „Марко има старе књиге и зна истину.” „Марко се не боји никога осим Бога.”